Da li je igra samo igra, ili je i nešto drugo?

Ona želi da se igra.

"Želim da se igram."

"Važi Anči, taman da mama može da skuva ručak, sredi veš i pokupi sav naš kreativni nered."

"Mama!"

"Molim mico?"

"Želim da se igram igre žmurke i igre jurke."

"Super mico, samo se ti igraj, taman da ja…"

Ničim izazvan ton koji prekoreva: "Mama!!!!"

Mama tada shvata. Neophodna joj je, baš joj je neophodna da svoju igru sprovede u delo. Ali mama, eh ta mama, sticajem okolnosti i puževe brzine koja je ovih dana u obaveznim kućnim aktivnostima krasi, krajem oka gleda zarobljeni i zaboravljeni veš u mašini, jedno uho je naćulila da bi bolje čula zvuk rerne koja opominje, a čekajući sudovi prete da se u samo jednom trenu kao domine rasprše na strana sto. (Gde ćeš i šta ćeš!? Ustati, ostati, srediti ili jednostavno pobeći?)

"Mamaaa!!! Hajde da brojiš!"

Umilno, bojažljivo i tiho odrasla osoba neugodnu situaciju pokušava da savlada (u svoju korist, ili je to ipak na njenu štetu, videćemo, od prioriteta sve zavisi, a oni su veoma promenljiva kategorija).

"Mico slušaj, mama je odrasla i ne može baš uvek pozivu za igru da se odazove, mama je nekada umorna, ili joj se jednostavno ne igra, mama mora…"

(Slušaš li ti sebe!? Zar ćeš zaista dozvoliti da se tvoje, pogrešno odabrane i  nevoljom ogrnute reči niz njenu maštu kao bujica sitničarenja preteći razliju. Zar se ti, nekada baš veliki ljubitelj svih tih dečjih igara odraslim i bledim izgovorima od igre braniš, ma kuda to tvoje misli bez traga beže?)

Izrečeni izgovori nisu dovoljni, ideje odrasle jedinke nisu blagonaklono prihvaćene i uz niz odgovora dečje nezadovoljstvo može se u vazduhu golom rukom dodirnuti.

I jedna i druga strana počinju u svoju korist odabrane reči da nižu. Sledi buka. Strašna buka. Ne čujemo se, jer ova buka reči opasno zaglušuje. I šta nam ostaje? Ostaje nam da se na pravi put posebnom veštinom vratimo, šapat ponovo da zagrlimo jer samo tako možemo opet lepo da se čujemo.

Znaš, odraslo je doba prava nezgoda, savlada te iznenada i bez najave, uhvati te nespremnog i povodljivo te nagovara da prazne reči koristiš, buku nerazumevanja stvaraš, izgovorima i opravdanjima bez smisla da se naivno prikloniš, braneći se od nečega što te je sigurno i ne baš tako jako davno veselilo. Možda ćeš se sebe setiti, jer priča se kroz život ciklično ponavlja, samo si sada ti ona druga "ne mogu sada" strana.

Kako li ti je život tako nespretno i pogrešno dodelio trenutne prioritete, jer žureći da otaljaš jedno, tobože neodložno, gibaš se u mestu poput tužne vrbe, preteći da se o svoje grane – repove – izgovore spotakneš i kao zvečka pošteno razbiješ.

Vreme je, zaista je došlo pravo vreme da sva besmislena i nekorisna opravdanja, kao vetar oblake rasteraš, negde drugde "srećniji" prostor za boravak da nađu, ti im nisi podesna. Umesto njih, svim silama prikloni se razgovoru, zagrli male, a velike ideje, pokloni sebe, jer za sve ostalo vremena će biti, kada srećne i umorne dečje oči dotaknu prostranstva snova. Igra na vašoj planeti sreće ne treba da čeka, a mašina za veš ako baš tako tvrdoglavo negde žuri neka obrne još koji krug, neka je.

Sad si se setila onog straha od treptaja, jer baš u toj sekundi ona odraste od tebe, i nema te žmurke koja će ovaj potencijalno izgubljeni trenutak dojuriti nazad u tvoj zagrljaj. Apsolutno prisutan biti jedini je recept kojim se buka nerazumevanja između odraslog i deteta može neutralisati.

Neka ti pitanje "problema igre" ostane kao opomena i za dane buduće, ako kojim slučajem pravu mapu zagubiš, a varki je na tom putu mnogo.

Možda u datom trenutku tvoje telo izazovima jurke ne može da doskoči, možda vam ni okruženje ne pruža povoljne uslove za igru žmurke, ali nikada ne zaboravi da je najlepše kroz život u društvu voljenih trčati, u istom pravcu bez žurbe gledati, i baš tako ravnotežu osvojiti. Znaš, i ne morate se baš ni juriti, ili trčati, nekada je i više nego dovoljno zajedno poslastice pripremiti, sesti i uživati.

Iskreni poziv za igru neka ti bude poput zamišljenog pisma iz kojeg možeš iščitati najlepše reči. Neka ti baš taj poziv pristigao u "nezgodnom času" ne zvuči kao ometanje ili oduzimanje od posla, jer tu notu dečija duša ne ume da svira. Lutka, marioneta ili rekvizit svom detetu sigurno nisi, čak i kada te odrasla misao tako veže. Znaš šta si ti? Podrška, ljubav, sigurni oslonac u samoći, društvo, senka, hrabost, eto baš sve to si svom detetu ti. Želi baš sa tobom da se igra? Hej, kakva je to čast i sreća, vidiš li sad?